Kako da razlikujemo želju od potrebe za dobrobit dece?

Zbog raznih trendova vremena u kojem živimo često nam je teško da napravimo razliku izmedju onoga što su naše potrebe i želje.
Teško je odvojiti ove dve stvari jer često ni sami ne znamo razliku, stoga ih neretko poistovecujemo. Isto je tako i sa našom decom, oni ne znaju da razlikuju potrebu od želje. Tada upadamo u vrtlog iz kojeg je tesko izaći. Roditelji uvek teže ka tome da ispune želje svojoj deci, nadoknade im ono što i sami nisu imali u cilju što kvalitetnijeg odrastanja i razvijanja. U razgovorima roditelja, tada se čuju rečenice: „Moje će dete da ima sve što ja nisam imao/la“ ili „Njemu neće ništa faliti do kraja života“… Medjutim to može biti mač sa dve oštrice.
Pre svega važno je da definišemo šta su to potrebe a šta želje, da zbog mnogo sličnosti uočimo njihovu razliku.

Potrebe su nešto što nam je neophodno da preživimo i kao takve moramo ih zadovoljiti. Možemo reći da su potrebe nagoni za onim što nam nedostaje i što nam je potrebno za opstanak. Zadovoljavanjem potreba uspostavljamo ravnotežu i stanje mirovanja otklanjajući nepoželjna stanja. Zadovoljavanjem potrebe stvaramo prijatno osećanje. Možemo reći da su potrebe biološke stvari koje su nam neophodne za preživljanje, a to su: voda, vazduh, hrana, skrovište odnosno krov nad glavom.

Želje za razliku od potreba su nešto bez čijeg ispunjenja možemo da živimo jer nam ne ugrožavaju život. Kod dece ali i kod odraslih želje nastaju iz zadovoljstva kao rezultat čovekove percepcije i mišljenja. Čovek ima želju da putuje, uči novi jezik, bavi se sportom, odlazi u kupovinu, druži se. Ispunjavajući svoje želje postajemo zadovoljni. Možemo reći da nas želje motivišu da se krećemo ka stvarima ili stanjima.
Ako objektivno sagledamo stvari uvidećemo da potreba nema puno, dok želja ima mnogo više. Svesni ovih činjenica moramo voditi računa kada su naša deca u pitanju. Potreba deteta nije da po ceo dan gleda crtane filmove, neograničeno jede slatkiše, leže u satnici koja mu odgovara (najčeše su to situacije kada dete leže posle predvidjenog vremena), kupovina igračaka kada god smo u radnji… Sve ovo su želje i važno je da znamo kako da postavimo granicu. To ne znači da želje ne treba ispunjavati već da moramo biti umereni, jer na taj način dete uči da prihvati NE kao mogućnost i razvija veštine koje će mu pomoći da lakše prevazilazi teškoće.

Možemo da zaključimo da nismo loši roditelji ako naše dete dobije NE kao odgovor i odbijemo da ispunimo svaku njegovu želju. Ako bismo se tako postavili dete bi se na taj način učilo bahatosti i ne bi znalo da ceni ono što ima. Takodje nećemo dete uskratiti za nešo jer to nije od krucijalnog značaja za njegovo preživljavanje, ali u tom slučaju možemo klasifikovati stvari na osnovu prioriteta.